Na dan 15. februara 2012. godine, negde oko pola 7 izjutra, radnik na pregledu prtljaga na aerodromu Luton oduzeo mi je makazice. Ne bi bilo ništa strašno oko toga da makazice nisu bile preko 20 godina stare i da mi ih kao devojčici nije poklonila baka, koje više nema. Makazice mi je kupila ko zna iz kog poriva, valjda da seckam papir za kolaže koje sam kao dete neizmerno volela da pravim. Bile su dovoljno male da se ne ozledim (previše), a imale su i plastične ručkice. Kasnije, te iste makazice postale su koristan deo pribora za manikir. Neverovatno je da je jedan tako sitan predmet, podložan starenju i kvarenju, uspeo da, kod inače smotane i sklone gubljenju mene, preživi sve ove godine.
No, makazice su sahranjene na aerodromu Luton, oko pola 7 izjutra. Neko je shvatio, da pribor za nokte može biti opasno oružje za terorizam pretpostavljam i da nikako ne bi bilo prikladno da se u avion uđe sa jednim; neko drugi samo sluša naredbe. Pitam se, šta li je o terorizmu milsila moja baka kada je makazice namenila detetu.
Pretpostavljam takođe da je i velikim delom ovaj potez bio moja lična greška jer odakle mi zaboga ideja da makazice pravo sa crne liste terorističkog oružja ponesem sa sobom. Na žalost, ili na potencijalnu terorističku sreću, radnik na pregledu prtljaga nije primetio značajno oštriju turpiju. Dok sam plakala u aerodromskom toaletu, pomišljala sam da naudim sebi istom tom turpijom, tek kako bih pokazala nepravdu učinjenu na mojim makazicama koje su završile na nekom britanskom smetlištu, da se možda za koji eon u kruženju materije u prirodi, ponovo sretnu sa mojom bakom. Turpija je ostala u zadžepku torbe.
Nije bilo krvi.
ashes to ashes.
dust to dust.
