Ne sećam se poslednjeg filma koji sam gledala u Kozari. Ne sećam se ni prvog, ni broja projekcija na kojima sam tamo sedela. Sećam se velikog hola i sale sa balkonom. Dobro se sećam tog balkona. Sećam se nas desetak iz odeljenja, kako bismo vikendom popodne otišli na film, prvo u Mek, uzeli bismo sladoled, a onda u salu, na balkon. I tako skoro svaki vikend. Ponekad smo jeli kokice iz Pećine. Nismo jeli semenke nikada jer se pričalo da čika koji prodaje urinira po njima da bi bile slane. Sladoled ili kokice.
Ne sećam se kada su se Kozara i ostali bioskopi zatvorili. Mogla je to biti 2003. ili 1998. godina? Ne sećam se ni razloga? Pamćenje je ružna osobina jer je selektivne prirode. Sećam se na primer bioskopa Kosmaj, projekcije filma Ostrvo Dr. Moroa, taj film je potvrdio da ću voleti distopiju; sećam se Zvezde, tu sam se posle jedne projekcije dugo ljubila na kiši u nekom terazijskom prolazu. Sećam se dobro Fontane, tu me je tata kao jako malu odveo da gledam Rock and Roll vragolane, i već tada, sa celih 5 ili 6 godina odlučila sam se za Elvisa; Sećam se reklami za Stimorol i Juicy Fruit žvake pred projekcije, čini mi se mogla bih ovog trenutka da prepoznam sve one nasmejane Amerikance sa zabrinjavajuće lepim belim zubima u gužvi neke kalifornijske plaže; džingla produkcijske kuće VANS; sećam se Jadrana i osećaja kada uđeš na film preko dana, a onda po završetku, Trg Republike u noći. Sećam se Odeona, Malog Odeona, onog uskog strmog prolaza do sale. Sećam se i bežanja sa časova da bih otišla u Kinoteku.
Čini mi se, da mi je svaki odlazak u bioskop pomalo promenio život.
Danas je izgorela Kozara. Promenila se samo nakratko trasa autobusa 26; umesto preko Terazija, disipičar je vozilo preusmerio u Dečansku.
No comments:
Post a Comment